Похвала песнику

-
Бранко Ћопић
Чекајући зелено светло
На пешачком прелазу
Код Лондона
Кажем Бранку Ћопићу
Да су политичари глупи
Што прогоне песнике
Чим дирнеш песника
он нада дреку
И кукњавом сазива свет
Да нису дирали Солжењицина
Свет не би никад сазнао
Да су побили милионе
Затрли су толике народе
И за то не зна нико
јер нису имали песнике
Јес побратимковићу си мој
Ја сам у рату био записничар
У штабу команданта
Који је толико мучио
Једног заробљеника
Да ја нисам смео подићи главу
Али сам у себи мислио
Ако преживим
Осветићу ти се за ово
И осветио сам му се
У Глувом баруту
Матија Бећковић
Песма је објављена у часопису "Недељник", број 337
                                                             
                                                               Бранко Ћопић (1915-1984)

Коментари

Постави коментар

Похвала Русији

Похвала суштини

-
Слика
"Племенити војвода Му Чин рече По Лоу: - Ти си већ прилично зашао у године. Постоји ли у твојој породици неко кога бих уместо тебе могао узети у службу да ми одабира коње? По Ло одговори: - Добар се коњ може препознати по његовој гриви и општем изгледу. Али изванредан коњ - онај који не подиже прашину и не оставља трагове - то је нешто непроцењиво, непостојано и неухватљиво као редак ваздух. Способности мојих синова сасвим су скромне. Они могу препознати доброг коња кад га виде, али не могу препознати изврснога. Али имам једног пријатеља, зове се Чиу-фанг Као, продавца горива и поврћа, који у процењивању коња нимало не заостаје за мном. Молим те, позови га. Војвода Му учини тако и одмах посла једног човека да му пронађе једну кобилу. Три месеца касније човек се врати и рече да ју је пронашао. - Сада је у Сашију, додаде. - Какав је то коњ? - упита војвода. - Ох, нека сивкаста кобила - доби одговор. Но када је војвода послао по животињу, показало се да је то као угљен црн па...
Прикажи све

Похвала саосећању

-
Слика
ЗАПИСИ О ЦРНОМ ВЛАДИМИРУ (Уместо фусноте) Од нас десеторице у соби, у најтежем положају био је Владимир Пурић, тридесетпетогодишњи Циганин из села Сопота на Космају, земљорадник, оболео од рака. Када сам му једном приликом помогао да изађе из собе у болнички ходник, да пуши, поче наш први разговор. Чуо сам да сте песник  - рече ми чим је сео на клупу и запалио цигарету. Помислио сам, по навици, да избегнем одговор на овакво питање, али сам у истом тренутку и осетио да је то у овом случају бесмислено. Замолио ме је да напишем песму о њему и његовој болести. А шта ће ти то, Владимире?  - питао сам. Па тако ... Ако останем жив да имам за успомену кад сам болово ... А ако не останем.. . Шта ако не останеш?  - покушао сам да се насмејем, не би ли му на шалу окренуо овакву мисао. Па тако ... Нека остане вама ... Данима ме је Владимир Пурић посматрао из свог кревета у углу. Кад год бих се окренуо на ту страну, у мене су биле уперене његове беоњаче, које су ...
Прикажи све

Похвала захвалности

-
Слика
Захвалност У кавез улазих место дивље звери, одслужих рок, урезах име на бараку и живех на мору, рулет ме изневери, ручах, ђаво га знао са ким све,  у фраку. С висина  ледника гледах пола света, Трипут тонух, распорен сам два пута; од људи што ме заборавише град направих. Тумарах степама што памте крик Хуна, облачих што се поново враћа у моду, сејах раж, покривах терпапиром гумна и једино што не попих суву воду. Црне зене конвоја у своје снове пустих, хлеб прогонства до корица пождеран је. Сем кукњаве све књигама мојим допустих, пређох на шапат. Четрдесета ми је. Шта да кажем о животу? Испостави се дугом. Са патњом само осећам солидарност. Али све док ми уста не запуше глином, из њих ће се чути једино захвалност. Јосиф Бродски
Прикажи све

Писци

  • Мирослав Алексић
  • Матија Бећковић