Похвала лепој речи

Захвалност У кавез улазих место дивље звери, одслужих рок, урезах име на бараку и живех на мору, рулет ме изневери, ручах, ђаво га знао са ким све,  у фраку. С висина  ледника гледах пола света, Трипут тонух, распорен сам два пута; од људи што ме заборавише град направих. Тумарах степама што памте крик Хуна, облачих што се поново враћа у моду, сејах раж, покривах терпапиром гумна и једино што не попих суву воду. Црне зене конвоја у своје снове пустих, хлеб прогонства до корица пождеран је. Сем кукњаве све књигама мојим допустих, пређох на шапат. Четрдесета ми је. Шта да кажем о животу? Испостави се дугом. Са патњом само осећам солидарност. Али све док ми уста не запуше глином, из њих ће се чути једино захвалност. Јосиф Бродски

Мизера Као око мртваца једног сјаје око нашег парка бедног,                                     фењери. Да л ноћ на тебе свиле проспе? Јеси ли се дигла међу госпе? Где си сад ти? Волиш ли још ноћу улице, кад блуднице и фењери стоје                                   покисли? А раге мокре парове вуку, у колима, ко у мртвачком сандуку,                                     што шкрипи. Да ниси негде насмејана, богата и расејана,         где смех ври? О, немој да си топла, цветна, О, не буди, не буди сретна,                       бар ти ми, ти. О, не воли, не воли ништа, ни књиге, ни позоришта,           ...

ЗАПИСИ О ЦРНОМ ВЛАДИМИРУ (Уместо фусноте) Од нас десеторице у соби, у најтежем положају био је Владимир Пурић, тридесетпетогодишњи Циганин из села Сопота на Космају, земљорадник, оболео од рака. Када сам му једном приликом помогао да изађе из собе у болнички ходник, да пуши, поче наш први разговор. Чуо сам да сте песник  - рече ми чим је сео на клупу и запалио цигарету. Помислио сам, по навици, да избегнем одговор на овакво питање, али сам у истом тренутку и осетио да је то у овом случају бесмислено. Замолио ме је да напишем песму о њему и његовој болести. А шта ће ти то, Владимире?  - питао сам. Па тако ... Ако останем жив да имам за успомену кад сам болово ... А ако не останем.. . Шта ако не останеш?  - покушао сам да се насмејем, не би ли му на шалу окренуо овакву мисао. Па тако ... Нека остане вама ... Данима ме је Владимир Пурић посматрао из свог кревета у углу. Кад год бих се окренуо на ту страну, у мене су биле уперене његове беоњаче, које су ...

Одлазак Бохумила Храбала Мој друг, пријатељ и кум Бохумил Храбал Песник из златног града Прага, "Пао је с прозора болнице Хранећи голубове". Тако јављају агенције. А, међутим, није лепо рећи да је Пао За господина који је Одлетео. Пасти и одлетети није исто. Та непрецизност доиста жалости дух. И није Бохумил Храбал хранио голубове Како јављају пискарала Него су голубови хранили њега У господском сиромаштву и слави старости Мрвицама светлости хранили су њега Голубови његовог града. Да му ојачају крила. Да буде јак кад полети. Брана Петровић (1937 -2002) Kњижeвнe нoвинe, Бр. 946/947 (1997) Бохумил Храбал

КУЋА ИПАТИЈЕВИХ То је обична кућа на углу, кућа на углу света. Испод ње обичан подрум, подрум на дну човека. Ту су им убили ваздух који су издахнули, последње мисли које су мислили... Пуцали су у месо дечјег страха, у окрајке наде, у Амин на крају молитве. Али, шта, питали су се Јуровски и остали пламени пипци нечастивог, онај Ермаков и други са наганима, али, шта ако Романови једноставно оживе, ако куршумима искидана тела заплешу поново, ако их нисмо убили у подруму куће Ипатијевих, обичне куће на углу света, у обичном подруму на дну човека. Исећићемо их на комаде, крупније кости изломићемо кундацима, посути бензином и запалити, посути соном киселином и растопити. Ту масу сачињену од цара, царице, царевића, четири принцезе, лекара, три слуге и три пса сахранићемо у шуми под белим брезама и ћудљивим брестовима, који од детињства не умеју да говоре. Од тада, цело столеће , један мужик у Јекатеринбургу прича тихо, испод гласа, да је Лењин рекао Голошечкину а Голошечкин Јуро...

Бранко Ћопић Чекајући зелено светло На пешачком прелазу Код Лондона Кажем Бранку Ћопићу Да су политичари глупи Што прогоне песнике Чим дирнеш песника он нада дреку И кукњавом сазива свет Да нису дирали Солжењицина Свет не би никад сазнао Да су побили милионе Затрли су толике народе И за то не зна нико јер нису имали песнике Јес побратимковићу си мој Ја сам у рату био записничар У штабу команданта Који је толико мучио Једног заробљеника Да ја нисам смео подићи главу Али сам у себи мислио Ако преживим Осветићу ти се за ово И осветио сам му се У Глувом баруту Матија Бећковић Песма је објављена у часопису "Недељник", број 337                                                                                               ...